Temperatura je jedan od najvažnijih ekoloških (abiotičkih) faktora za život riba i celokupnu životnu zajednicu u okviru vodenog ekosistema. Ona zavisi pre svega od geografske širine, sezone i dubine, ali i od površine i morfometrije vodenog objekta, a povezana je i sa brzinom toka, protokom, tendencijom vodostaja i tako dalje. Prema temperaturnim uslovima, naša ribarska područja se uglavnom mogu podeliti na dve grupe: hladnovodna sa maksimalnom temperaturom do 20 stepeni Celzijusa i toplovodna sa 20 do 30 stepeni. Voda apsorbuje sunčeve zrake do jednog metra dubine i njihovom transformacijom u toplotnu energiju dolazi do zagrevanja gornjeg sloja, dok se dublji zagrevaju indirektno. U umerenom pojasu površinski slojevi ostvaruju maksimalne temperature u julu i avgustu, a minimum tokom zime.

   U velikim i dubokim stajaćim akvatorijumima dublji slojevi vode se zagrevaju cirkulatornim i turbulentnim kretanjima vodenih pojaseva. Prvo podrazumeva razlike u gustini pojedinih vodenih slojeva, a drugo nastaje usled talasa i strujanja. U velikim jezerskim sistemima tokom leta se uspostavlja vertikalna termička stratifikacija kada je temperatura vode na površini i do 25 stepeni, a slojevi pri dnu imaju svega četiri stepena. U jesen dolazi do cirkulatornih kretanja i površina se hladi i tone, podiže se toplija voda iz dubljih slojeva i posle mešanja dolazi do izjednačavanja temperature. Zimi se takođe formira termička stratifikacija, ali obrnuta u odnosu na leto, pa je na površini hladniji sloj vode ili led, a pri dnu je najtoplije, do četiri stepena. U proleće, usled zagrevanja površinskih slojeva, cirkulacionih i turbulentnih procesa dolazi do mešanja i izjednačavanja temperature vode. To znači da tokom letnje i zimske stratifikacije nema mešanja između pojedinih slojeva vode, a temperaturna kolebanja tokom pojedinih sezona su povezana sa promenama temperature vazduha i vodostaja, naročito u tekućim sistemima.

   Veće reke takođe karakteriše termička stratifikacija, ali horizontalna koja se ogleda u povećanju temperature vode od izvora prema ušću tokom leta, dok je zimi gradacija u obrnutom smeru. Treba posebno naglasiti da su najmanja temperaturna kolebanja u izvorišnom regionu.

Ribe pripadaju grupi polikilotermnih organizama, što znači da je temperatura njihovog tela u neposrednoj zavisnosti od temperature spoljašnje sredine, što je uostalom karakteristika svih organizama osim ptica i sisara. Po pravilu ona je za 0,5 ili 0,60 do deset stepeni viša od temperature vode, zahvaljujući životnim procesima u organizmu. Međutim, kod vrsta koje pripadaju dobrim i dugotrajnijim plivačima, pogotovo za vreme migracionih kretanja u potrazi za hranom i mestom mresta, temperatura tela može da bude za pet do deset stepeni viša od temperature okoline.

   Gornja granica za većinu vrsta je 30 stepeni Celzijusa. Prema temperaturnom dijapazonu ribe se mogu podeliti u hladnovodne (Salmonidae) i toplovodne (Cyprinidae). Prve se mreste na temperaturi između pet i deset stepeni, a druge uglavnom na 18 do 20 stepeni. Naravno, ima odstupanja vezano za vrstu i dejstvo drugih relevantnih faktora kao što su brzina vodenog toka, tendencija vodostaja, količina suspendovanih materija i tako dalje.

   Salmonidne (pastrmske) vrste kao i morske dubinske ribe su adaptirane na niže temperature, dok su tropske, a pogotovo koralne, prilagođene na visoke temperature. Sve one pripadaju stenotermnim vrstama, što znači da podnose relativno mali temperaturni dijapazon. Nasuprot njima, većina riba srednjih i donjih tokova rečnih sistema umerenog pojasa pripada euritermnim vrstama. One podnose veliku temperaturnu amplitudu i preko 20 stepeni, pa naseljavaju široki areal.

   Temperatura direktno utiče na kretanje, intenzitet metabolizma, prirast i druge osobine. Ona različito deluje na pojedine vrste i uzrasne kategorije, pa se tako, na primer, ikra lososa razvija na temperaturama od nule do 12 stepeni, polno zrele jedinke podnose kolebanje od nula do 24, a odrasli šaran podnosi variranje od jedan do 24 stepena (ali uzima hranu tek iznad 8-10°C). Takođe, ona direktno uslovljava dužinu perioda sazrevanja gonada, pa povećana temperatura smanjuje vreme sazrevanja. Na primer, deverika u našim uslovima stiče polnu zrelost na uzrastu od 2+, a na severu Evrope tek na 4+ ili 5+. Šaran se mresti samo ako je temperatura vode iznad 15 stepeni.

   Pored direktnog uticaja na intenzitet disanja i varenja, kao i opštu osetljivost, temperatura uslovljava i brzinu razvoja oplođenih jaja, preobražaj, odnosno brzinu razvića u periodu inkubacije. Tako je ustanovljena relacija stepen/dan koja kod pastrmke iznosi 410°D, što znači da je na temperaturi vode od pet stepeni Celzijusa potrebno 82 dana, a na deset dovoljan je samo 41 dan za formiranje larve koja postepeno prelazi na samostalnu ishranu. Za šarana ova vrednost iznosi 60-70°D, što odgovara periodu od svega 3,5 do četiri dana pri temperaturi 20 do 22 stepena. Pre toga je neophodna i ukupna suma dnevnih temperatura u iznosu od 1.000 do 1.100°C, u periodu pre mresta koja se može obezbediti u trajanju od 60 do 100 dana. Optimalne temperature za inkubaciju jaja pojedinih vrsta riba su različite i one za potočnu pastrmku iznose pet do deset, za štuku 10 do 12, a za šarana 18 do 20 stepeni. Istovremeno, razvoj jaja skuše pri temperaturi od deset stepeni traje 207, a na 21°C svega 50 časova.

   Za razliku od visokih, niske temperature kod toplovodnih vrsta umerenog pojasa prouzrokuju prestanak ishrane, usporeno kretanje i prelazak u stanje mirovanja, anabiozu. Takođe, u toku razvića mogu da izazovu promenu nekih merističkih karaktera, na primer povećavanje broja kičmenih pršljenova, granatih žbica peraja, ždrelnih zuba, izraslina na škržnim lukovima ili broja krljušti u bočnoj liniji. Tako sa povećanjem broja kičmenih pršljenova dolazi do relativnog smanjenja visine tela i povećanja dužine glave i repnog stabla, što izaziva menjanje morfometrijskih karakteristika.

   Jedna od najznačajnijih posledica temperaturnog kolebanja jeste variranje kiseoničkog režima. Koncentracija rastvorenog kiseonika u vodi, zajedno sa tempraturom, predstavlja odlučujući faktor za život i rasprostranjenje pojedinih vrsta riba. Deficit kiseonika povećava količinu mlečne kiseline u krvi, zatim u mišićima, što na kraju izaziva smrt. Kao osnovni organi za disanje riba služe škrge, ali je značajna i dopunska razmena gasova koja se obavlja preko ribljeg mehura, creva i kože. Ribe kod kojih je mehur povezan sa ždrelom (sve šaranske vrste) mogu povremeno da koriste i atmosferski kiseonik, što je naročito izraženo tokom letnjeg perioda kada je smanjena njegova koncentracija u vodi. Kod soma i barskog karaša je naročito izraženo dopunsko disanje preko creva, pošto je razvijena bogata mreža kapilara, dok čikov preko škrga usvaja svega 37 posto, a preko kože čak 63 posto kiseonika. Eksperimantalnim odstranjenjem škrga usvajanje preko kože se uvećava na 85 posto, a ostatak od 15 posto se obavlja preko creva.

   Neke tropske azijske i afričke vrste (afrički somovi iz roda Clarias) imaju razvijene nadškržne komore, tako da se snabdevaju kiseonikom gutajući vazduh.

   Tokom embrionalnog razvića, kao organi za razmenu gasova služe krvni sudovi žumančane kese, a kod nekih vrsta spoljašnje (lažne) škrge kao embrionalni organi.

Tekst je u celini  preuzet iz knjige "Ribolovački Priručnik", Save Strajnića... uz saglasnot autora....